I haven´t done things to impress people. I’ve done it to inspire.

I haven´t done things to impress people. I’ve done it to inspire.


I haven´t done things to impress people. I’ve done it to inspire.

Nick Jaković

Sa svojih 38 godina sam otišla na neki redovni sistematski pregled. Pregled je obično rutinski, površan, isti svake godine, sa uobičajenim prepisivanjem dijagnoze od prethodnih godina. Ove godine nam se promijenio psiholog. U svoj krizi kroz koju sam prolazila, pomislim, odlično, sad ću je iskoristiti da me temeljito „pregleda“. Nek mi kaže gdje griješim, gdje trebam da se popravim, gdje trebam reagovati, a gdje ne, nek mi konačno neko kaže kako da se iskobeljam iz ove utopije u koju upadoh. I odem na pregled.

Pitanje ovo, pitanje ono. Razmišljam, ma neću ništa kriti, sve ću reći koliko mi je teško. Sve ću ispričati, možda sam za tableta kakvih. Možda je ovo taj ptsp, možda depresija, možda anksioznost… Našla sam se u svakom članku koji sam pročitala. I kaže meni doktorica na kraju jednog jako dugačkog monologa, ispričaću vam jednu priču. Kaže: Abdulah Sidran dok je boravio u Goraždu, svaki dan išao u neki mali lokalni granap, i tamo neka žena svaki dan neku priču priča.. Svaki dan neki belaj… I kaže sluša je Abdulah danima… i onda tako jedan dan je upita: pa draga Fato hoće li tebe išta zaobići na ovom svijetu. Kaže Fata: hoće Džehennem ako Bog da.

Dugo sam razmišljala o ovoj priči. Ne znam sad uopšte ni da li je bio Sidran ili neki drugi pisac, da li je bilo Goražde, da li je bila Fata. Ne znam ni kako se doktorica zvala. Al bogami, doktorica mi pomogla. Mislim da je to nekako bio jedan prelomni korak u mom životu. Ne doktorica, ni pregled. Nego ta Fata iz granapa. Kad sam shvatila da nisam ja jedina koja ima toliko belaja. Ima još Fata i Fata. Stvar je stava. Stvar je da belaj ne gledam kao problem, kao utopiju u koju sam upala, nego kao jednu dobru lekciju.

Koliko god sam puta čula hadis : Allah kad voli nekog roba stavi ga u iskušenje – taj hadis jednostavno nije bio u mom srcu. Nikako ga nisam shvatala. OK, prihvatam ja sve, ima tu neke logike sigurno. Ali ono srcem, dušom, da ne zapadam u utopiju jer imam belaja – e to nisam shvatala. Dok ne čuh Fatu. Moj stav je odjednom dobio drugu dimenziju. Milion belaja u ovom mom životu bi do sad. Biće ih vjerovatno još. Ali, ono što sam naučila od tog momenta je da svi ti problemi pod plaštom dobrih treninga i dobrog društva mogu izgledati puno manji, nebitniji…. I ovo što pišem, pišem ne da bih ikoga impresionirala pričom. Nego inspirisala ako mogne…. Rečenica koju sam čula na jednom od prvih druženja sa svojim timom. U tom momentu počinje moja priča sa Trčanje i to ekipom… Mojim timom.

Koliko samo puta sam htjela da se pokrenem.. Nije to samo što sam se udebljala, nakon niza operacija, loma koljena, tri trudnoće, godina i godina dojenja. Nije ni što sam anemična, iscrpljena, umorna, slaba. Nego što sam mislila da ja to ne mogu. Pratila sam Nudžejmu iz daljine i gledala je kako se koprca. Bori se. Raspada se trenirajući. Ona, onako sićušna i nježna, a jaka i snažna. Gledala je, i ibretila joj se. I bila pasivna, naravno. Jer, sve mogu ovi jaki i zdravi, ali mi što nam sve nešto fali – ne možemo mi to… Sve mi je govorilo da ne mogu, ali Nudžejma i grupa su me mamili. Kao dijete kad se namami Kinder jajetom, ili igračkom nekom, mene je ona mamila pričom kako će mi biti zapravo dobro.

Kao neko ko odgaja djecu u sportskom duhu, ko voli sport, sportske aktivnosti, kome se godišnji odmori planiraju spram određenih sportskih dešavanja, ko kuha samo zdravu hranu i voli zdrav život – nije mi jasno u kojem momentu sam zapravo postala pasivna u svemu tome. Posmatrač. I u kojem momentu sam počela misliti da ja to ne mogu, i postala kukavica. U stvari, taj jedan period života sam pričala jedno, radila drugo. Djecu odgajala u jednom smjeru, živjela u drugom smjeru. Oni mogu jer su mladi, zdravi. Ja ne mogu.

Ali, mamili su me previše.

Par dana pred sarajevski polumaraton, u augustu 2017.te je organizovala trčanje i  druženje na Bjelašnici. Hrabro, a ujedno i vrlo kukavički, nagovorim muža da ide na trčanje, a ja ću na druženje…  I to je bilo to. Kao magneti koji se spoje… Nagovorim muža da krene trčati, mimo tog jednog treninga. Nije mu bilo mrsko. Dobije na poklon startninu za Sarajevski polumaraton. I on krene trčati. Ali, iznenađenje! On uživa. Takav je tip, individualac, najviše priča sam sa sobom, sve se tješim da je to do „tipa osobe“…

Uživa dok trči kilometar za kilometrom. Ja ga gledam i ne razumijem. Kontam, nisam znala da je takva budala. 16 godina s nekim u braku i preko noći ga vidim u sasvim novom svjetlu. Zapravo ne znam ko je luđi. On što trči ili ja što ga podržavam i podstičem….Ko od šale, prvi, peti, sedmi, trinaesti kilometar… dvadeset i prvi. Ulazi u cilj i još nasmijan.. Trči polumaratone. Iza Sarajevskog, drugi, treći… I ne samo on. Posmatram iz prikrajka svu tu ekipicu dragih ljudi. Transformacija na njihovim licima je vidljiva.. Gledam, vidim, ali i dalje ne shvatam…

Krajem novembra 2017.te sam krenula trčati i ja. Najmrži sport. Ako se to može uopšte nazvati sportom. Dosadan. Monoton. Nezanimljiv. Nedruštven. Ali najjeftiniji je. Nema plaćanja članarina, nema grižnje savjesti da sam dala pare za nešto, a nisam otišla na trening. Na prvi trening koji sam otišla, otišla sam da se uvjerim da nema drugih „blentavih“ osoba poput mog muža koje će trčati po mraku, kiši, hladnoći. Ali, jedino što sam se uvjerila jeste da sam tu ja bila blentava. Trče svi. Ne smeta im ni kiša, ni mrak, ni pas iza ćoška, ni klizava cesta. Trče svi. I debeli i mršavi, i zdravi i bolesni, i djevojke i mame sa po troje djece, i mlađi i stariji… Bila sam šokirana onim što sam vidjela…

Zapanjena činjenicom da trčanje nije samo za atletičare. Mislila sam u tom nekom svom razmišljanju da trebam prvo smršati, popraviti krvnu sliku, ozdraviti, zaliječiti, pa tek onda krenuti baviti se nekim sportom.  Trčala sam kilometar i po. Plakala koliko sam nemoćna, plakala koliko sam slaba, koliko nemam snage. Plakala jer me je taj kilometar osvijestio koliko su me zapravo prethodne godine dotukle. Plakala sam tri dana i tri dana govorila sebi da neću nikad više otići u Vils. I nakon tri dana, obukla se i otišla trčati. Još manje sam mogla pretrčati nego prvi put. I opet plakala.

Treći put sam prestala cmizdriti i krenula mišjim koracima. Par puta sam otišla trčati zbog kafe poslije. Par puta zbog izleta jer je trening bio negdje dalje. Par puta zbog muža. Par puta jer sam nešto trebala nekome dati. I onda već nije trebao razlog. Uživala sam da djeci mogu reći idem i ja na trening. Uživala sam u činjenici da nisam licemjer, da ono što pričam zapravo i radim. Uživala sam u osjećaju upale mišića. Prijavila sam prvu trku… Drugu trku… Treću trku… Još uvijek se pitam svaki put što to meni treba, ali zbog onog osjećaja koji osjetim poslije trke – odmah se prijavim na novu trku…

Da. Sve je stvar stava. Što se tiče svih životnih problema – sad imam recept. Imam takvu upalu mišića da o svim eventualnim problemima ne mogu da razmišljam. Svi su manji, lakši, podnošljiviji… 

Nisam više pasivna, aktivna sam. Ono što pričam i primjenjujem. Sad me ne treba niko mamiti ničim. Znam šta znači istrčati 21 kilometar. I dalje mi je trčanje najdosadniji sport. I dalje ne znam je li to uopšte spada u sport. To je način života, koji bi svako trebao da živi.

Ajla Đonko

This Post Has 2 Comments

  1. Svako brdo ima i nizbrdo! 💛

  2. opet čitam..divno napisano

Leave a Reply

Close Menu